ИСТОРИЈАТ

Манастир Буково се налази на четири километара југозападно од Неготина, на падини Братујевачке косе, а поред самог старог пута Неготин-Зајечар. Манастирска црква посвећена је Св. оцу Николају Мирликијском Чудотворцу. Порекло имену манастира може се данас само нагађати. Једни мисле, да је манастир добио име по буковој шуми око манастира, други кажу да му име потиче од водене птице „букавац, којих је овде било врло много у времену док још није био исушен неготински рит. Нагађа се чак и то, да би му име могло постати од Буковског манастира код Битоља, чији су избегли монаси под најездом Турака дошли у ове крајеве и из носталгије према свом матичном манастиру, назвали и овај Буково.[1]

До ослобођења од Турака, 1833. године манастир Буково се у писаним изворима јавља само неколико пута. Писаних споменика о оснивачу и ктитору, као и времену настанка манастира готово и да нема. Постоји само неколико предања о томе. Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао у периоду турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве данашње Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире.[2]

У најстарије писане изворе у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству.[3] По слому Првог српског устанка и погибији Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, 1813. године, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, те је и манастир Буково тада запаљен. У том пожару потпуно је изгорео кров на цркви.[4] Манастир је тада за кратко време опустео, aли већ пет годинa кaсније Турци издају дозволу за обнављање цркава и манастира у Крајини у које спада и Буково.[5] Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године и султановим хатишерифом присаједињена Србији. Много повољније политичке и економске прилике, омогућиле су да манастир Буково буде поново обновљен 1837. године. Том приликом кнез Милош је поклонио манастиру звоно.

Године 1839. за време старешинства игумана Јосифа (Милијевића) подигнута су у манастиру два конака. Један од њих, после више преправки и доградњи, у употреби је и данас, а на месту другог, за чије се темеље мисли да су из времена настанка манастира, подигнут је нови конак. Манастир је поново страдао 1877. године, у другом српско-турском рату, али већ 1885. године за старешину манастира Буково долази архимандрит Прокопије (Бујишић), један од вођа херцеговачког устанка, који предузима велику обнову манастира.  На иницијативу архимандрита Прокопија и указом Краља Александра I Обреновића од 31. маја 1890. године, на делу манастирског имања које је дато држави под закуп, основана је 1891. године државна пољопривредна школа за винодеље и воћарство, у којој су међу првим учитељима били калуђери из манастира Буковa.

У оквиру тајних преговора који су се одвијали пред Први балкански рат, 1910. године у манастиру Буково, долази до сусрета између тадашњих председника влада Србије и Бугарске, Николе Пашића и Александра Малинова.[6] Такође, почетком маја 1912. године, у  Букову се тајно састају и начелници генералштаба двеју армија, Србије и Бугарске. После вишедневних преговора и усаглашавања ставова, генерали Радомир Путник и Иван Фичев, потписују 12. маја војну конвенцију за рат против Турске.[7]

У Првом светском рату манастир доживљава бугарску окупацију, а са њом и пљачку имовине и уништење великог дела шуме. По ослобођењу, у периоду између два светска рата, поред духовног и културног значаја, манастир Буково постаје и економски битан чинилац Неготинске Крајине. Са старешином, архимандритом Рувимом (Окановићем), који је завршио највишу пољопривредну школу у Дижону у Француској и био веома способан и предузимљив, манастир постаје надалеко познат и као пољопривредно добро.

У оквиру прославе стогодишњице Тимочке епархије, братство Букова учествује у свечаном дочеку патријарха Варнаве, који поред осталих градова Тимочке епархије, посећује и Неготин 22. септембра 1934. године. Том приликом је патријарх Варнава, у пратњи, данас светог владике Николаја жичког, епископа нишког Јована и епископа тимочког Емилијана, посетио манастир Буково и у њему преноћио да би сутрадан служио Св. Литургију у Неготину.

Тих година започети су велики радови у манастиру. У недељу 26. маја 1940. године извршено је освећење камена темељца куле-звоника као и потпорних бедема. Нажалост, сви ти радови на уређењу манастира и трудови око просперитета, како манастирске економије тако и читавог неготинског краја, бивају прекинути избијањем Другог светског рата. Тешке ратне околности, ипак, нису спречиле манастирско братство да, колико је то у његовој моћи, помажу унесрећени народ и спасава страдалнике који су у манастир долазили, како из Неготина тако и из свих крајева земље и ту тражили духовну и материјалну помоћ. Манастир успева да током целог рата помаже народну кухињу у Неготину, болницу, дечији дом, избеглички дом. Сваког месеца шаље хуманитарне пакете заробљеницима у немачким логорима. Поред тога што су у манастир дошли многи избегли монаси, Буково прихвата и многе избегличке породице и скоро стотину малолетне сирочади.

Уз Божију помоћ братство манастира Буково је преживело и превазишло сву ратну страхоту не слутећи да ће ослобођење донети можда још теже дане, у сваком погледу. Новембра 1945. године, на основу закона о „аграрној реформи, колонизацији и експропријацији“, народна власт одузима комплетно имање манастиру и од 376 хектара колико је тада поседовао, оставља му само 10 хектара у непосредној близини самог манастира. Неготинска општина је 1964. године  прихватила да помогне обнову, већ руинираних зграда у манастиру, као и довршетак куле звоника која је почела да се зида још 1940. године. Најзад, звоник је стављен под кров 1966. године. Буково је имало част да 19. септембра исте године поново угости српског патријарха, овог пута патријарха Германа.

У недостатку мушког монаштва, новоустоличени владика Методије, одлучује да Буково претвори у женски манастир. Доласком двеју монахиња из Миљковог манастира Браничевске епархије, званично, 15. априла 1972. године Буково постаје женски манастир. Преузевши управу манастира, нова настојатељица, монахиња Серафима (Петровић) са сестринством које се из године у годину увећавало, почиње да сакупља средства за обнављање манастирских здања, нарочито јужног конака, чије реновирање успевају да заврше 1976. године. У јесен 14. октобра обављено је и освећење новоподигнуте капеле у склопу конака, коју су посветили самом празнику на који је освећење и извршено, Покрову Пресвете Богородице. Благословом епископа Милутина (Стојадиновића), а залагањем игуманије Серафиме и целокупног сестринства, уз помоћ Општине Неготин, Завода за заштиту споменика културе и многих привредних субјеката, 1986. године извршено је комплетно реновирање западног конака који је и данас у функцији.

Хотећи да испуни жељу сестринства, новопостављени владика Јустин (Стефановић), који је 1992. године заменио блаженопочившег епископа Милутина, даје канонски отпуст сестрама. Како је и владика Јустин имао жељу да у својој епархији има барем један мушки манастир 26. фебруара 1994. године Буково поново бива претворено у мушки манастир. Владика Јустин је својим ревносним архипастирским радом за кратко време успео да у поверено му стадо Тимочке епархије унесе нови духовни полет и да многим људима отвори духовни вид и пробуди свест о значају Цркве и потреби човека да се кроз исту спасава. Резултат рада владике Јустина показао се и у манастиру Буково где се из године у годину повећавао број оних који су били „жедни Бога, Бога живога“.

Још увек младо буковско братство је имало велику част да угости блаженопочившег патријарха Павла 14. септембра 2001. године, који је у манастиру и преноћио да би сутрадан извршио освећење нове цркве у оближњем селу Душановцу.

Братство са о. Иларионом на челу 2003. године покреће пројекат зидања потпуно новог конака на темељима јужног, који је већ био потпуно урушен. Свечани почетак радова обележен је освећењем камена темељца, које је извршио владика Јустин, уз саслуживање тадашњег викарног епископа липљанског Г. Теодосија, на Покров Пресвете Богородице 2004. године. Осам година касније, у недељу 27. маја 2012. године, после Архијерејске Литургије, владика Јустин уз саслуживање епископа рашко-призренског Г. Теодосија и епископа крушевачког Г. Давида, обавио је освећење новог конака у присуству великог броја државних званичника, свештенства, монаштва и верног народа.

На Васкрс 4. априла 2010. године Буково је посетио тадашњи председник Републике Србије г. Борис Тадић, који је присуствовао Васкршњој литургији.

Такође, на Васкрс 2014. године 20. априла манастир је имао част да прими и угости Патријарха српског Г. Иринеја, који је преноћио у Букову да би сутрадан, на Васкршњи понедељак, у селу Душановцу код Неготина служио Св. Литургију.

Данашње десеточлано братство, поред редовних монашких активности и послушања, обавља и послушања у радионицама које су се због разних сплета околности и потреба формирале у манастиру. Доласком о. Стефана (Спасића) у Буково 1997. године, који је пре манастира био запослен у фабрици текстила, створила се могућност за формирање кројачке радионице. Поред Букова и Тимочке епархије за чије се потребе производе мантије, расе, свештеничке и владичанске одежде, епитрахиљи, митре, плаштанице, барјаци, прекривачи за Свети Престо итд, радионица снабдева и друге епархије. Велике потребе за столарским производима и план изградње новог конака у манастиру као и потребе за обнављањем и подизањем храмова, манастира и парохијских домова широм тимочке Епархије били су главни узрок оснивања столарске радионице 2002. године. Традиција гајења винове лозе и производње вина у Неготинској крајини нераскидиво је везана за манастир Буково који због свог географског положаја, изузетно повољних климатских услова и особеног типа земљишта на свом имању, кроз векове представља синоним и главно обележје виноградарства и винарства овога краја. Одузимањем имања 1945. године у манастиру је та традиција нажалост, прекинута. Будући да је део одузетог имања враћен манастиру, владика Јустин даје благослов да се виноградарско-винарска делатност обнови и традиција настави. Братство манастира Буково одлучује да на површини од 2 хектара подигне јединствени засад Црне Тамјанике и одлуку спроводи у дело новембра 2009. године. Тиме је, аутохтона и древна сорта овога краја не само сачувана од заборава и буквалног ишчезнућа, већ је створена и основа за стварање једног новог, изворно-српског вина. Уједињујући традицију и савремену технологију, а уздајући се на првом месту у помоћ Божију, братство данас брижљиво негује манастирски виноград и древну Црну Тамјанику и  покушава да неготинском крају повратити реноме какав је некад имао, производећи врхунска вина достојна овог поднебља. Захваљујући предузећу ТИР из Бора и иницијативи директора г. Бобана Тодоровића манастир добија као прилог педесет кошница са већ формираним пчелињим друштвима. Како је манастир између два Светска рата био веома активан у пчеларењу, Божијим промислом, традиција се наставља. Осим ових традиционалних монашких послушања братство је активно и у изради документарно уметничког фотографског и видео материјала везаног за живот и догађаје у манастиру и епархији.

У нади, да је сав данас видљиви напредак манастира, само спољна манифестација онога што би требало да буде прави унутрашњи садржај монашке заједнице, братство данас, под духовним руководством владике Јустина, а поучено бурном историјом манастира, храбро гледа у будућност свесно чињенице, да сваки труд, а првенствено труд на свом личном усавршавању у добродетељи и свему оном што даје пуноћу и смисао монашког живота, доприноси бољитку не само личном већ и целе Цркве и државе.

[1] Споменица Тимочке епархије 1834-1934., Зајечар 1934., стр. 26.

[2] Мијовић, Г., Дипломски рад „Манастир Буково код Неготина“, Косовска Митровица, 2004., стр. 6-7.

[3] Бојанић-Лукач, Д., Фрагменти једног збирног и једног опширног пописа Видинског санџака из друге половине 15 века., Београд 1973.

[4] Првановић, С., Тимочке старине и језик, Тимок (1973), стр. 56.

[5] Станојевић, М., Зборник прилога за познавање Тимочке крајине, књига IV, Зајечар, 1973., стр. 19.

[6] Архив манастира Буково, извештај бр. 30, 13/26. јул 1964.

[7] Николај Хенриховић-Хартвиг, руски царски посланик у Београду, пише строго поверљиву депешу бр. 29. Сергеју Дмитријевичу Сазонову, министру спољних послова Русије о потписаној конвенцији у Букову, Београд, 22. мај 1912.